Осим малог броја професионалаца и оних који су о њој знали из породичних прича, сорта грожђа БАГРИНА је дуго била прилична непознаница и таворила је “у запећку”. Винском сценом Србије дуго времена су парадирале интернационалне сорте, разни совињони, шардонеи и сличне сорте које су донете из света. Тек задњих 10-ак година је донело промену и враћање виноградара и винара неким сортама које су представљале основу српског виноградарства и винарства у вековима иза нас. Са успехом су се на сцену вратили тамјаника, прокупац и грашац. Али, тај талас ревитализације је некако заобишао багрину. Све до тренутка када је неготински винар и виноградар Никола Младеновић – Матаљ одлучио да се њоме озбиљније позабави. Такође, популарности ове сорте допринела је и ТВ серија “Тајна винове лозе” у којој је багрина била главни актер.
Али, шта каже наука? Тек је требало радити… Одрађена су узорковања на терену, узорци су послати на анализе и добијени су резултати. Наведене анализе су потврдиле аутохтоност за прокупац, багрину и зачинак, али им, на жалост, нису пронађени родитељи. За тако нешто је неопходан још већи број узорака са којима би се радило. И овом приликом су генетске анализе спроведене у иностранству, у специјализованој лабораторији института Макс Планк у Тибингену (Немачка). Поређења узорака су рађена са узорцима из база ВИВЦ (Vitis International Variety Catalogue) и ИЦВВ (Institute for Grape and Wine Sciences DNA database). Читав пројекат су реализовале домаће институције у сарадњи са сарадницима из иностранства. Пројекат је трајао од 2021. до 2022. године, а носилац је био Биолошки факултет Универзитета у Београду. И то је био тек почетак.
Наставак је уследио већ исте године кроз пројекат назван “ПОТВРДА АУТЕНТИЧНОСТИ И ДЕФИНИСАЊЕ ЕНОЛОШКОГ ПОТЕНЦИЈАЛА ВИНОВЕ ЛОЗЕ СОРТЕ БАГРИНА У ЦИЉУ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ, ОЧУВАЊА И УНАПРЕЂЕЊА ТЕХНОЛОГИЈЕ ПРОИЗВОДЊЕ ВИНА ОД ОВЕ СТОРТЕ”. Иза пројекта је стало Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије са финансијама неопходним за реализацију, а носилац је Пољопривредни факултет у Крушевцу који је део Универзитета у Нишу.
Поменути пројекат се састоји из читавог низа активности које имају за циљ да багрину приближе српским виноградарима и винарима, да је ближе представе љубитељима и потрошачима вина и да још допринесу научном сагледавању ове занимљиве сорте. Неки од резултата које треба да достигне пројекат или су они већ реализовани су:
– Дефинисан генетски профил сорте багрина: добиће се поуздани подаци неопходни за дефинисање порекла сорте багрина, као и тачна и поуздана идентификација ове сорте.
– Дефинисани стандарни параметри квалитета шире и вина добијених од сорте багрина: дефинисани сви стандардни технолошки параметри сорте.
– Одређен ароматски профил вина добијених од сорте багрина: спроведена идентификација и квантификација карактеристичних ароматичних једињења.
– Дефинисане сензорне особине вина добијених од сорте багрина: добијени подаци о сензорним карактеристикама ових вина.
– Израђена студија „Енолошки потенцијал сорте Багрина“: биће представљен енолошки потенцијал ове сорте, препоруке за примену савремених технологија на бази традиционалних вредности, а све у циљу производње вина која по квалитету и аутентичности не заостају за светски познатим винима врхунског квалитета.
– Организован семинар у циљу популаризације вина од старих локалних сорти
– Представљени резултати пројекта корисницима пројекта и широј јавности: организација стручног скупа заинтересованим винарима и виноградарима, потрошачима, представницима Министарства пољопривреде, факултета, института и сл.
ЈОШ МАЛО О БАГРИНИ
Назив багрина, највероватније, потиче од српског имена за багрем (Robinia pseudoacacia), јер се, по некима, у вину може препознати сладак мирис њеног цвећа. Ова бела сорта грожђа потиче из граничних регона Румуније и Србије, можда још боље речено “порекло води са историјских пејзажа Баната, са Балкана”. Ова стара балканска сорта се данас гаји у Тимочкој Крајини, у Румунији и у Бугарској. За њено име постоји чак око 60 синонима, што сведочи о великој старости и (некада) широкој распрострањености ове сорте. Нека од њених имена су Hellrothe Müllerrebe, Ungarstock (у Немачкој и Аустрији); Багрена, Багрина црвена, Багрина крајинска, Bragina Rara, Bagrina Rošie, Červená Dinka, Chervená Dinka, Црвена Динка, Турска ружица (Хрватска, Црна Гора, Србија); Bagrina Rara, Braghina, Braghinâ, Braghinâ Albă, Braghinâ Deasa, Braghină de Drăgăsani, Braghină Rosie Rara, Vulpe Roşie Bătută (Молдавија, Румунија); Törökdinka, Vörös Dinka (Мађарска).
Чокот багрине је бујан, а грозд средње величине или велики, најчешће растресит или рехуљав. Бобица је при нормалној оплодњи средње величине, округла или незнатно спљоштена, покожица танка, непрозрачна, покривена обилним пепељком. Боја бобица је врло специфична, од бакарне до потпуно беле боје, што потврђује чињеницу да је код ове сорте присутна велика разноликост и број варијетета. Ипак, искуства винара су да бели варијетет даје нижи квалитет вина, док је црвени знатно богатији ароматичним материјама те се, практично, овај варијетет сматра најпогоднијим за производњу вина.
Багрина је отпорна на пепелницу и ботритис, а нешто мање и на пламењачу. Сазрева касно, у трећој и четвртој епохи, а бере се крајем септембра или почетком октобра. Карактеристика ове сорте је да није самооплодна, јер је цвет морфолошки и функционално женски – с пет повијених прашника у којима се образује стерилан полен. Због тога је оплодња цветова нерегуларна и за њено опрашивање је неопходна друга сорта. Добрим опрашивачима багрине сматрају се сорте прокупац, смедеревка и пловдина. У годинама када је опрашивање добро, сорта рађа обилно, чак толико да се мора радити озбиљна редукција. Међутим, због специфичних захтева са опрашивањем (неопходност друге сорте, одговарајући климатски услови) отежано је пројектовати род и планирати производњу вина.
Као закључак: циљ свих активности је ревитализација и очувања сорте багрина. Клонском селекцијом би се можда пронашле и умножиле јединке са двополним цветом. На овај начин, би евентуално био решен проблем код опрашивања, нередовног приноса који се колеба од 3 до 18 т/ха. Српско виноградарство и винарство би добило још једну локалну, аутохтону сорту, и тиме би се допринело разноликости и специфичности понуде. То, на даље, доводи до квалитетније винске и туристичке понуде, и у крајњој линији, до више прихода у виноградарству, винарству и туризму.
