„Стоту сузу наточих у чашу,
Божјим даром да се душа слади,
Кад твоје усне помилују чашу,
Знаћеш где су моји виногради…“
Тако почиње песма коју је велики виноградар и винар Милорад Мића Минић написао за тамјанику, своју и нашу. Изненадила је јуче вест да нас је Мића напустио… Отац, деда, ујак, виноградар и винар, човек који је тамјанику вратио међу чокоте у Жупи, један од оних који су били зачетници повратка винарства у селима Србије.
Мића је рођен у Тржцу 1949. године. После основне и средње пољопривредне школе које завршава у Жупи, наставља да се бави винограрством и винарстом, чувајући тако вековну породичну традицију чувене винске куће „Минић“.
Упорни и вредни Мића није никада одустао од својих идеја о виноградарству и винарству. Минићи, против сваке логике и тадашње праксе, посадише велики виноград тамјанике. А он је постао расадник за целу Жупу. После десетак година Мићина тамјаника почиње да осваја тржишта. И дан – данас је један од највећих винских бренодова у Србији. У овом моменту у преко 70 жупских винарија тамјаника је обавезна на свакој карти вина. И у читавој Србији ова сорта се сади све више и све више винарија је представља тржишту.
Мића је целог живота заступао интересе винара, често је критиковао власти што се више не посвете развоју винарства и виноградсрства, као један од најсигурнијих путева за развој Жупе. Један је од оснивача Жупског винског витешког реда „Монах Доротеј“. Човек који је у винарство и виноградарство увео многе данас велике винаре.
Мића је био велики домаћин. Човек који је познавао много заната. Виспрен, спретан, одмерен и мудар. Способан за много тога. Изузетно културан и коректан у односима. У неким другим условима и у неком другом окружењу, такви људи воде градове или државе. Част је била познавати га и бити у његовом друштву.
Породица Минић примаће изразе саучешћа у породичној кући данас од 13 сати.
Опело је сутра у понедељак 20. јула у 13 часова испред породичне куће, после чега и сахрана на сеоском гробљу у Тржцу.
Вечна му слава и велико хвала за све што је урадио. Имамо по чему да га памтимо
